29. децембра 2025.год. у 11 часова и 30 минута реализована је још једна радионица у којој су учествовала деца предшколског узраста, ученици другог разреда одељења 2/6. родитељи, васпитачица Емина Живојиновић , стручна сарадница Анита Ерић и учитељица наше школе.
Васпитачи су у уводном делу радионице упознали присутне родитеље са планом сарадње са школом који ће се реализовати до јуна месеца 2026. године. Након тога смо сви заједно (деца, родитељи, васпитачи и стручна сарадница), учествовали у игри „Кофер“.
У средини формираног круга налазио се замишљени кофер. Први учесник се најпре представио, а затим је пантомимом показао шта би понео на зимовање. У кругу, остали учесници, поновили су његов покрет. Након тога, представио се други учесник и пантомимом показао предмет који би понео, а група је поновила и тај покрет. На исти начин активност се одвијала до последњег учесника у кругу. Учесници су најчешће пантомимом приказивали зимску опрему попут капе, шала и рукавица, док су поједини бирали предмете везане за летовање, као што су шешир, наочаре и весла. И поред тога што је код поједине деце у почетку била присутна стидљивост, активност је протекла у подстицајној и подржавајућој атмосфери.
Након уводне игре родитељима је представљена Whoosh техника приповедања прича, коју је осмислио енглески професор драме и уметности Џо Винстон. Ова техника се примењује у оквиру образовања за драмску педагогију и део је наставне праксе Краљевске Шекспирове академије. Whoosh техника приповедања прича је посебно погодна за рад са децом предшколског и школског узраста, али и за укључивање одраслих, јер подстиче активно учешће свих учесника кроз покрет, импровизацију и заједничко грађење значења.
Приповедач у току активности има улогу „режисера“ и налази се у центру формираног круга који симболично представља „позорницу“. Током приповедања он на одређену реч даје сигнал и позива једног или више учесника да уђу у круг и да одиграју лик, предмет или појаву из приче. Када процени да сцена постаје преоптерећена или конфузна, приповедач изговара реч „вуш“, након чега се учесници враћају на своја места у кругу и одигравање приче се наставља даље. Васпитач је најпре моделовао примену технике кроз кратку причу о краљу Миносу и земљи Грицији у којој су се учесници постепено опробавали у улогама. У наставку реализације технике исприповедане су три кратке приче, прилагођене узрасту и интересовањима деце и родитеља: „Камен који је волео да стоји“, „Боје пријатељства“ и „Најлепша кућа на свету“.
Родитељи су показали интересовање да се и сами опробају у улози приповедача, а у истој се нашла и једна ученица. Уочено је да су родитељи у почетку били благо уздржани, што се може довести у везу са њиховим неискуством у оваквом интерактивном начину рада, док су деца била опуштенија, сигурнија и отворенија за примену технике. Како је активност одмицала и родитељи су бивали све опуштенији у учешћу и грађењу прича.
Примена ове технике у оквиру радионице омогућила је деци и родитељима да на сигуран и креативан начин истражују садржај приче, развијају машту, емпатију и сарадњу, док је учитељица имала прилику да уочи њене образовне и васпитне потенцијале у заједничком раду са породицом.
Затим је реализована игра „Пренеси мисао“.
Деца и родитељи су били подељени у парове, а окренути једно другом леђима покушавали да „пренесу“ мисао. Понуђене мисли биле су: ватромет (руке се подижу изнад главе, а затим се спуштају поред тела ), глад (трљање рукама по стомаку) и сан (руке склопљене уз главу). Када се парови окрену једно према другом и погоде мисао, поздрављају се узвиком „јее!“, а када не погоде, узвикују тужно „оооо“. Игра је протекла у смеху и доброј атмосфери.
Затим је реализована игра „Шта то радиш“. Деца и родитељи су формирали круг. Практичар је на почетку моделовао игру. Један учесник одређену радњу показује пантомимом, без употребе говора, а остали учесници у кругу изводе тај покрет. Учесник који се налази поред њега поставља питање: „ Шта то радиш?“. Особа која изводи пантомиму не именује радњу коју заправо изводи, већ одговара наводећи неку другу радњу. На основу тог одговора, наредни учесник добија задатак да пантомимом прикаже нову именовану радњу, коју сви у кругу понављају. Игра се на тај начин наставља до последњег учесника у кругу, при чему се радње непрестано мењају.
Потом су родитељи попуњавали gugl упитник. На питање шта из ове радионице издвајају као највредније искуство, већина родитеља је истакла лично и дечје одушевљење, као и пружену прилику да кроз активно учешће допринесу заједничкој активности и обрадују како своју, тако и другу децу. Као посебно значајне аспекте наводили су: игру, знање, заједништво, дечји осмех, пријатне емоције, стицање новог искуства као и квалитетно дружење које је резултирало позитивним и подстицајним искуством за све учеснике.
Један од родитеља посебно је нагласио да као највреднији допринос раионице види подстицање и охрабривање деце да својим вербалним изразом и гестикулацијом самостално и као група изразе и упознају своју креативност пре свега кроз забаву.
Сви испитаници су сагласни да је вуш техника у већој мери примењива како у школском контексту, тако и у породичном окружењу.
Реализована радионица и добијени резултати указују на значај и потенцијал сарадње вртића и школе као континураног и смисленог процеса. Примена Whoosh технике показала се као снажно педагошко средство које повезује емоцију, забаву и покрет, омогућавајући деци да активно учествују и слободно се изразе у безбедној и подржавајућој атмосфери у којој су важне карике у њиховом учењу и одрастању њихови учитељи, васпитачи и родитељи. А учење је једино смислено ако на прави начин синтетише емоције, покрет и ум и ако цео процес протиче у подржајној атмосфери пуној забаве која нам је увек потребна.
Учитељица: Ивана Стефановић